Iz Erduta je prebačen na položaj u Mirkovce, gde je bio sve do 12.12.1995. godine i to na prvoj borbenoj liniji, zajedno sa meštanima, dok su pripadnici Arkanove garde bili pozadi.

…posle odlaska, stalno sam mislio na torturu kroz koju sam prošao, na šutiranja, prozivanja, plljuvanja. Teško sam se vraćao u dnevne tokove života.

Na naše pitanje gde nas vode, samo je jedan od policajaca odgovorio da je stiglo naređenje da se moramo vratiti na položaje.

I onda su nas tu sprašili u autobus i u Erdut pravo, kod Arkana dolje u tu njegovu bazu.

Mi više nismo ni imali živaca ni snage da se vučemo po sudovima, da stalno pričamo istu priču.
Šta da pričaš kad nema nikog da te čuje.

Otišao sam da se prijavim u Crveni Krst u Rumi 25. avgusta 1995. oko 10 ujutru. Već u dva sata popodne su mi u kuću došla dva policajca. Rekli su mi da pođem na informativni razgovor

Iz Erduta su nas poslali na ratište, odmah tamo pored Erduta, Klisa ekonomija, Tenja i Osijek su blizu. Tamo sam bio do 22. septembra, nešto malo manje od mesec dana…

Imam 56 godina, po zanimanju sam železničar. Radim kao građevinski radnik. Imam ženu i dvoje djece. U Srbiju sam došao posle hrvatske akcije “Oluja” iz sela Grab …

Sin je odveden ispred kućnog praga 17.06.1995.godine od strane SUP-a Šid…Nisu imali nikakav nalog, već su samo na običnom papiru imali imena koga treba da vode.

U to vreme je bio maloletan i mahom je boravio kod kuće… Osim razgovora između majke i brata on nije direktno učestvovao u čitavoj priči sa odvođenjem oca na ratište.

…od tada se samo jednom prilikom telefonskom putem čuo sa ocem i tada su vrlo kratko razgovarali. Rekao je da mu se pošalje novac s obzirom da je hrana bila jako loša, a i za cigare i higijenu.

Nije se ni jednom čula telefonom dok je on bio živ na ratištu i vrlo je teško podnela gubitak svog oca, kao i način na koji je stradao.

Raspitivali su se, ali nisu mogli ništa da saznaju, ni kako je stradao, ni gde, osim što je odveden 16.06.1995.godine.

Preko komšinice je poručio da njegovi sinovi ne spavaju kod kuće jer će I oni biti mobilisani.

Bila je prisutna kada su dvojica policajaca OUP-a Ruma došla naoružana, bez naloga, u dvorište njihove kuće u Nikincima i odvela braću Mirka i Milana…

Sina Mirka su vratili nazad, dok Milana nisu, pri čemu čak nisu dali ni da se braća pozdrave. Milan je bio u izbeglištvu u Pakracu.

Zbog gubitka sina je doživeo veliki šok, a supruga je bila mesec dana u bolnici zbog srca. Na ime gubitka sina nisu dobili nikakvu naknadu.

(…) o sinu je dobijala informacije samo preko snaje, a (…) gubitak sina je jako teško podnela.

Majka I on su pokušali da saznaju šta je sa ocem I sve do 2001. nisu dobili nikakvu informaciju, osim poziv da je pronađeno njegovo telo – kosti.

Rade bi, kada su se čuli, pričao da su uslovi strašni, da je na prvoj borbenoj liniji i da je izložen pucnjavi…

Vrlo teško je podneo gubitak brata, a od ljudi koji su bili sa njim saznao je da je stradao na položaju (…) Poznato mu je da je bio na Kninskom ratištu, a pre toga na Plitvicama.

Otac je otišao u SUP Ruma kako bi svedočio za prijatelja I tada je od strane SUP-a Ruma I zadržan. Od tada se više nikad nije čuo, ali zna da je sve to bilo strašno od samog trenutka odlaska na ratište.

Javio se nakon 3 dana i rekao da mu je neophodan novac. Nakon tog razgovora sa suprugom nije imala kontakt. Nije više znala šta se dešava sa suprugom.

Supruga se poslednji put sa sinom čula 02.08.1995.godine pred pad Krajine I od tada sa njim nije imao nikakav kontakt. Poznato mu je da je prilikom njegovog odvođenja iz autobusa bila kontrola od strane Republike Srbije

Navela je da je bio na ratištu u Krajini – Plitvicama i ništa drugo nije pričao sem da čuvaju njegovu ćerku, a njihovu unuku.

Po supruga su došli 20.06.1995.godine pripadnici OUP-a Ruma, i supruga i devera su odveli na neki informativni razgovor u OUP-u Mitrovica. Devera su vratili, dok supruga nisu.

Suprug je mobilisan 13.06.1995.godine i to tako što je njegovo vozilo u kome se sam nalazio zaustavljeno na Futoškom putu od strane policajca i on je odveden u GSP

Dvadeset i četri sata ništa nisam znala za njega da bi me žena, čije sinove su odveli na ratište autobusima bez tablica, nazvala jer ju je suprug zamolio.

Pokupili su mog starijeg sina Milorada, još nekolicinu muškaraca iz naše i susednih baraka, čak i jednog čoveka koji je bio teški invalid..

Sa bebom je izašla iz autobusa i stopirala, odvezavši se nekim automobilom do policije u Užicu, gde je videla supruga kroz staklo…

Brat se javio telefonom iz hotela Bukinje na Plitvicama i rekao mi na telefon da ako bude opet neka mobilizacija da se sakrivamo, da bežimo.

Radili smo na pijaci. Milenko je često s nama radio na tezgama sve dok ga 20. juna 1995. nije uhapsila policija i odvela u nepoznatom pravcu.

Došla su dva policajca i pitali me gdje je on. Odgovorila sam da je u polju, nešto radi i u tom trenutku dolazi moj muž.

Miloš, moj brat, otišao je 19. septembra pre podne da se prijavi u Crveni Krst u Kniću. To isto veče je po Miloša, u selo, došla policija…

Iskreno rečeno, ovo ne treba da se prepusti zaboravu. Meni je jako krivo zbog svega. Nisu smjeli da izvrše mobilizaciju.

Sin Nikola je sa ženom i djecom otišao u Kamenicu, kod Novog Sada, i tamo se smjestio sa porodicom od para koje nam je dao moj brat.

Jedno veče je policija opkolila dom, i tako pokušala da spriječi sve koji su pokušali da pobjegnu kroz prozore, i napravila pretres cijelog doma,svih soba i svih prostorija.

Poznato mu je iz razgovora sa drugim ljudima da je Rade verovatno bio na položaju sa još dvojicom ljudi, da je nastradao na stražarskom mestu, najverovatnije ubijen od strane Hrvata.

Uslovi na ratištu su bili strašni, hrana je bila loša i uvek su bili slati na prvu liniju fronta…Tretirali su ih kao dezertere, izdajice i lopove.

Nisu smeli mnogo da se kreću, niti međusobno razgovaraju.

Pošto su se muškarci pobunili i jedan upitao šta će se dogoditi ako neće da ide, policajac mu je odgovorio da će dobiti metak u čelo i to odmah.

Supruga su joj odveli bez ikakvog obrazloženja, gde I kuda ga vode, a nije mu bio uručen nikakav pismeni dokument.

Tek kasnije, kada stavite sve na papir, možete da vidite koliko su te reakcije države bile neprimerene i koliko su kršile ljudska prava.

Još prilikom izlaska iz autobusa su dobili batine, a potom su ih odmah postrojili, ošišali, uzeli im lična dokumenta i dragocenosti. Sledećeg dana su čuli da stiže „paket“ što znači da je dolazio još jedan autobus sa ljudima.

U Erdutu su ih sačekali pripadnici Arkanove vojske, potom je sledilo šišanje do glave, uzimanje svih ličnih dokumenata i dragocenosti. Jedino su mogli da zadrže venčane burme.

Kada bi se javio on bi pričao naizmenično ili sa njom ili sa svojom majkom, a poslednji put su se čuli 01.08.1995.godine kada je rekao da ne sme mnogo da priča i da će se možda uskoro videti.

U Erdutu su bili pripadnici Arkanove garde koji su ih po dolasku u kamp šišali na ćelavo, oduzimali lična dokumenta i dragocenosti. Sloboda kretanja po kampu bila je ograničena.

Taj utisak je neizbrisiv u sećanju svih nas i ostalo je ono pitanje: Zašto je to moralo da se desi i da li je moralo da se desi?

Poznato mu je da je Gojko davno pre njega mobilisan, jer su živeli u istom mestu, a znao je da je MUP Srbije kupio ljude….

Otišla je da kupi cigarete, kada se vratila u SUP, videla je da ga tamo nema i pitala je milicionere gde je Nikola i još neki momak koji je sa njim bio na šta je milicioner rekao da su najverovatnije u Mitrovici.

Stajali su u Klubu radne organizacije i gledali kako se ljudi hapse, odnosno odvode.
Tri dana je dolazila policija kolima…

Još prilikom izlaska iz autobusa su dobili batine, a potom su ih odmah postrojili, ošišali, uzeli im lična dokumenta i dragocenosti.

Kada se suprug vratio kući, primetila je da je fizički bio slab, da je bio mnogo nervozniji nego ranije, a I sluh mu je bio oštećen.

Profesori su pokušali da ih odvrate od toga.”Pa pustite ih makar da se završi matursko veče.” govorili su profesori. “Ne!”, ovi su bili izričiti.

Sve je Srbija to obezbeđivala, davala, finansirala, ratovala, a u ratu nije bila.

Državu to ne zanima, to je poslednje pitanje, to uopšte ne zanima države, niti Međunarodno pravo jer je ono militarizovano. Cena rata je više nego visoka za svo civilno stanovništvo…

Strašno je to što ne priznaje krivicu. Dok je bio Milošević živ, dok je bio Arkan živ, to nije moglo da se spominje iz prostog razloga što su ljudi strahovali za svoju bezbednost i svoje živote.

Žao mi je što je na kraju ispalo da je država koja je trebalo da odgovara za to, nije odgovarala, čak ni u onim slučajevima koji su dobijeni.

Ovde su privođeni od nekog ko je njihov i odvojeni kao kriminalci u logor, kao da su nešto zgrešili i pogrešili. To je jedna od specifičnosti koja ostavlja u njihovom doživljaju svega toga veliki pečat.

Veliki deo nas u Novom Sadu, pa i u Vojvodini su shvatili šta se sprema i šta nam se dešava pre nego što je počeo rat. Pokušali smo ljude da upozorimo, na žalost, ništa nije vredelo

Da li se znalo? Znalo se. Da li se u to vreme znalo da je to i protivzakonito i protivustavno i protiv međunarodnih konvencija i svega onoga što obavezuje normalnu državu i normalno društvo? Da, znalo se.

Badava sve te priče ljudi koju su bili prisiljeni proći kroz, pa ja bih rekla- pakao Erduta kod Željka Ražnatovića Arkana, i o Arkanu se više ne govori.

Sedim i gledam i vidim da uprkos međunarodnom pravu, domaćem pravu, zakonu, pravdi, bilo čemu, idu i skupljaju ljude i šalju ih da poginu.

Provodio sam noći na prozoru studentske sobe, gde sam zapravo gledao i čekao kad će doći po nas.