Boris, istraživač na projektu Ukradena sloboda Krvavi raspad i brutalni ratovi koji su usledili nakon prestanka postojanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, predstavljali... Detalji »
Gde su danas žrtve
April 29, 2014
3
x
Gde su danas žrtve

Boris, istraživač na projektu Ukradena sloboda

Krvavi raspad i brutalni ratovi koji su usledili nakon prestanka postojanja Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, predstavljali su omnibus pokaznih vežbi iz domena teških i masovnih kršenja ljudskih prava, ratnih i zločina protiv čovečnosti, genocida. Brutalnost ovih sukoba i neprekidna spirala mržnje, ubijanja i razaranja između do juče zajedničkih činilaca jednog društva, šokirala je svetsku javnost, odavno uverenu da posle završetka Drugog svetskog rata, ovakva stradanja neće biti moguća na prostorima Evrope. U kakofoniji pustošenja i razaranja, mnogo je primera iz istorije besčašća i nepoštovanja ratnog prava i međunarodnih konvencija a malo nevinih i malo krivih.
Kako nas uči istorija ne samo ovih prostora, u ratu uvek najviše nastradaju oni koji su protiv svoje volje uvučeni u velike istorijske priče, u kojima odzvanjaju pojmovi teritorija, vlasti, nacija, religija, naroda, veliki narativi i kratki fitilji. Kao konstanta svih ratova pojavljuje se stradanje civila i drugih nevoljnih učesnika ratnih klanica. Priče o stradanju civila u balkanskim ratovima poslednje decenije kratkog 20. veka su i dalje nedovoljno poznate i spadaju u kategoriju neispričanih priča. Osim kada statiraju kao moneta za potkusurivanje, za relativizaciju zločina naših strana i dnevnu, trivijalnu politiku.
Od mnogih priča o stradanjima, koje pretenduju da budu zatrpane ispod naslaga vremena i teškog zaborava jeste i priča o prisilnim mobilizacijama. Prisilne mobilizacije su tokom oružanih sukoba na prostorima bivše Jugoslavije, bile gotovo svakodnevni sastojak u galimatijasu teških i masovnih kršenja ljudskih prava. Bez obzira na razlike ili strane učesnika u ratovima. Masovno su mobilisani svi oni koji se nisu dobrovoljno i samostalno javili. Popunjavanje vojnog kadra i vojne efektive, kako se to kolokvijalno naziva u frazetinama vojnih glavešina i njihovih civilnih pandana. To kaže teorija, a praksa nas je tokom tih krvavih godina učila da posle odvođenja ljudi na ratišta, položaje i borbene linije, ostaju samo pustošenja, jad, čemer, uništeni životi i razrušene porodice. I to najčešće na položaje koji su od njihovih kuća udaljeni neretko i po nekoliko stotina kilometara. Da se brani nešto što se teškom mukom pronalazilo na mapama i geografskim kartama.
Posebno su ovom pojavom bili zahvaćeni ljudi iz Krajine, kako smo žovijalno nazivali prostore u Hrvatskoj, koji su po izbijanju krize postali Srpske autonomne oblasti, nezavisne od centralne vlasti u Zagrebu. Vešto uvučeni u rat, zapaljivim govorima, slatkastim izlivima nacionalističke ljubavi i draškanjem mitovima, Srbi iz Krajine su tokom nekoliko godina živeli u paralelnoj stvarnosti i jeftinoj simulaciji stvarnosti svojih vladara iz Knina i Beograda. Kada su njihove vođe odbile usvajanje mirovnih planova koji bi garantovali kakvu-takvu nezavisnost i održivost u ludom i pijanom balkanskom delirijumu, krajiški Srbi su ostali sami, i bez podrške međunarodne zajednice i svojih mentora iz Beograda koji su ih u taj delirijum i uvukli. Kada su zaduvali vetrovi Oluje, koja brisala tragove postojanja Srba u nekadašnjim Krajinama Hazburške monarhije, većini Srba je krajnja destinacija u svom egzodusu bila Srbija.
Kada su posle višenedeljnih, epskih stradanja i putovanja po izbegličkim kolonama, koje su nemilice bombardovane, granatirane i presecane, došli do Srbije, većina od 250 000 krajiških Srba je pomislila da će barem za kratki vremenski period imati preko potrebni mir. Međutim, monstruozni aparat koji ih je i uvukao u sve to, predvođen Miloševićem i njegovom klikom, pobrinuo se da ponovo budu uvučeni u sve ono od čega su pobegli, na traktorima i kamionima.
Krajem avgusta i početkom septembra meseca 1995. dok su po Krajini hrvatske vojne i paravojne formacije ubijale preostale civile srpske nacionalnosti, koji zbog svojih godina nisu mogli da krenu na hiljadu kilometara dugo putovanje, srpske policijske formacije su pokrenule lov na krajiške Srbe. Na sve one koji su se prijavili po Crvenim Krstovima, i sličnim organizacijama, koje po svojim statutima imaju humanitarni karakter. Ovi ljudi su hapšeni po autobuskim i železničkim stanicama, radnjama, ugostiteljskim objektima, po kolektivnim centrima, halama i drugim zgradama u kojima su pronašli privremeni smeštaj. Po porodičnim stanovima i kućama ili domovima svojih rođaka i prijatelja kod kojih su bili smešteni posle izgnanstva. Jedini kriterijum za posetu policijske formacije MUP-a Srbije jeste posedovanje izbegličke legitimacije ili lične karte Krajine. Usledilo bi odvođenje u regionalne centre po Vojvodini i Srbiji, odakle bi bili vrlo brzo transportovani na ratišta po Bosni ili u trening centar Srpske dobrovoljačke garde, u Erdutu, na tretman kod najpoznatijeg srpskog paramilitarnog vođe, Željka Ražnatovića Arkana. Ovaj tretman,kao prepisan iz vodiča za mučenje kolumbijskih narko-kartela uključivao je široki dijapazon torture. Batinjanje, mučenje, psihičko maltretiranje u kojima su dominirali motivi osude izdaje srpstva, ponižavanje. Krajiški Srbi su posle toga ili ostajali u Erdutu ili dalje slani na granične položaje Istočne Slavonije, kao poslednjeg bastiona zajedničke Krajine. Sve ovo, uz direktna kršenja potpisanih međunarodnih konvencija i zakona, koji striktno zabranjuju ponovno vraćanje civila na ratom zahvaćena područja, sa kojih su otišli, prisilom ili dobrovoljno.
Za organe Republike Srbije, ove konvencije su predstavljale mrtva pisanija na papirima, u očajničkim pokušajima da se ublaže teški porazi. Većina od prisilno mobilisanih lica se u Srbiju vratilo posle više meseci, sa teškim posledicama po fizičko i mentalno zdravlje. Oni koji su se vratili, predstavljali su srećniji deo ove grupacije, jer su preživeli sve to, za razliku od onih koji su zauvek ostali na granicama Istočne Slavonije, padinama Manjače i ostalih planina bosanske krajine, gde su sudelovali u sličnim porazima.
Gde su danas žrtve prisilnih mobilizacija ? Uglavnom, u poslednjim kućama poslednjih ulica gradova i sela po Srbiji i Vojvodini. Zaboravljeni, izdani, dvostruko progonjeni. Odvođeni na ratišta, proterani iz svojih domova, hapšeni, maltretirani, i ponovo odvođeni na položaje. Zatvorena spirala tragedije ratova u kojima Srbija nije učestvovala, po zvaničnoj državnoj doktrini. Praznih pogleda, sleganje ramena, odmahivanje rukom. Retka spremnost da se priča o događajima kroz koje su prošli. Ravnodušnost i dalje prisutni strah, uvučen u kosti. Malobrojni među prisilno mobilisanim licima su zadovoljenje pravde tražili pred sudom, tužeći Republiku Srbiju. Još malobrojniji među njima su dobili priznanje da su im kršena ljudska prava prisilnim odvođenjem i simbolične novčane nadohnade, kao vid materijalne reparacije.
Danas, dve decenije od ovih događaja, šira javnost nema priliku da se upozna sa svedočanstvima ovih ljudi. Teški pokrov tišine, sprečava nastajanje kulture sećanja kao osnovnog preduslova da se više nikad ne ponovi. Zato su od esencijalne važnosti projekti koji pričaju neispričane priče.
O Ukradenoj slobodi, i pokušaju vraćanja iste.

Jelena , istraživačica na projektu Ukradena sloboda - blog je pisan kao lični osvrt na fenomen prislinih mobilizacija u Srbiji 1995. i... Detalji »
Strah i nepoverenje
March 6, 2014
12
x
Strah i nepoverenje

Jelena , istraživačica na projektu Ukradena sloboda

- blog je pisan kao lični osvrt na fenomen prislinih mobilizacija u Srbiji 1995. i kao utisak na samo istraživanje

Ukradena sloboda je priča o ljudima koji su se našli u vrlo nesretnim i surovim okolnostima jednog vremena.

Odbačeni i  životno ugroženi, pokušali su da nađu utočište u državi koja bi trebalo da im bude prijateljska- čak bratska,  ni ne sluteći šta im tu predstoji.

Kada je konačno došlo vreme da osete  mir i slobodu i da konačno prestanu meci da im proleću nad glavama, dodatno su bili izloženi stresovima usled saznanja da postoji mogućnost da muškarci budu vraćeni na front u zemlje iz kojih su izbegli.

Slede  danonoćna sakrivanja, bežanja od policije i vojske. Vrlo često je situacija bila takva da nisu imali novca, smeštaja, hrane ali nisu mogli ni da se prijave u Crveni krst da bi dobili humanitarnu pomoć jer je to odmah značilo da će vrlo brzo doći po njih i mobilisati ih.

Mnogi nisu ništa o tome znali i bivali su vrlo brzo uhapšeni i često bez mogućnosti da se pozdrave sa svojom porodicom, behu odvođeni u kamp za obuku pa pravo na front- i to vrlo često na prvu liniju.

Za mene je ova priča teška i traumatična utoliko više jer se o ovoj priči vrlo malo zna među običnim  ljudima, pa čak i onima koji su se bavili ovim pitanjem na neki način.

Ujedno, ovo je bio i moj najjači motiv da se bavim istraživanjem kršenja prava zagarantovanog izbegličkim statusom ali i kršenjem osnovnih ljudskih prava- prava na život, na dostojanstvo, na slobodu kretanja itd.

Prošlo je mnogo godina od tada, tačnije nepunih 19,  i često su nam govorili tokom istraživanja razni  ljudi da je kasno za tu priču, da je to "prošlo" i da nije više aktuelno ne znajući pri tom da su ljudi sa kojima smo razgovarali mislili sasvim drugačije.

Kada bismo ih kontaktirali bili  su krajnje nepoverljivi i sumnjičavi, ali im je ipak bilo značajno  da neko želi da zabeleži njihove lične priče.

Ljude boli nepravda koja im je naneta, sasvim logično, i pažnja i pružanje mogućnosti da se njihov glas i njihova priča čuje, veoma im je bitna.

Deo mog istraživačkog rada podrazumevao je neposredan razgovor sa ljudima koji su bili žrtve prisilne mobilizacije i članovima njihove porodice, i tu postoji razlika u smislu toga kako su ti razgovori tekli.

Ono što sam primetila kod žrtava prisilne mobilizacije jeste da imaju nekoliko traumatičnih situacija koje su im zajedničke.

Pre svega,  to je bila činjenica da su bili odvođeni iz kuće, prodavnice, pijace, automobila u saobraćaju, maturske večeri- dakle, neke uobičajene životne situacije, iznenada i bez objašnjenja zbog čega i gde ih vode. Neki nisu imali mogućnost ni da se spreme, u smislu da ponesu neku odeću, novac itd. a neki čak ni da se jave svojoj porodici.

Takođe, vrlo specifična situacija koja se ponavljala u različitim intervjuima, a koja je bila očigledna trauma, je  vređanje uz reči "izdajnici" i šišanje na ćelavo, kod onih ljudi koji su pre fronta bili odvođeni u Erdut, kamp za obuku Dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića.

Ljudi su sa posebnom nelagodom govorili o tom kampu, uz priču o tome da iako su ih zvali "dobrovoljci" oni to nisu bili, već su na to bili primorani.

Kod svih se mogao primetiti veliki stepen nepoverenja  i straha od pričanja o kampu  koji postoji čak i posle 19 godina.

Bilo je mnogo žena- supruga i majki, sa kojima smo razgovarali.  Mnoge od njih nikada nisu pronašle svoje supruge ili decu i u njima se primećuje i dalje neka nada da su oni ipak negde daleko, i da su živi.

Veliki je broj priča govori o ženama koje su ostajale potpuno same, sa maloletnom decom-čak  bebama, bez novca i posla i bez bilo kakve brige države o njima. Sećam se priče, koju nisam čula lično već sam iz dostupne sudske dokumentacije uspela da pročitam, o ženi koja je sa bebom i suprugom putovala negde i supruga su joj skinuli sa autobusa u sred noći negde na autoputu, a njoj samo rekli da dođe u policijsku stanicu, ali ne sa njima već da se snađe sama. 

Za mene je ta prča pravi pokazatelj surovosti, bezosećajnosti ljudi koji su pristali da za šaku maraka, po naređenju,  hapse ljude i na jedan veoma surov i nehuman način se ophode prema njima.

Potpuno je neverovatna i ta atmosfera linča koja se pravila u cilju otkrivanja identiteta izbeglica. Naime,  mediji su pisali kako se izbeglice bave kriminalom, kako su dileri, kako preko veze dobijaju posao sve u cilju toga kako bi od građana dobili to da im  upere prstom na one za koje znaju da su izbegli kako bi ih policija legitimisala i privela na "informativni razgovor" sa kog se mnogi nisu vratili.

 

Ceo slučaj prisilnih mobilizacija, koji nam se svima dešavao u komšiluku, je kao takav potpuno nehuman i protivpravan, a uz to još i nekako u javnosti obeležen kao nešto ne toliko bitno i strašno da bismo ga ikako pamtili. Takoreći, pušten je da ga ljudi zaborave, da zaborave kako država može da sistematski učini i sakrije jedan zločin.

Na kraju, mislim da je veoma važno imati na jednom mestu objedinjene različite dokumente koji svedoče o tome kako su izgledale prisilne mobilizacije, kako su bile organizovane, kako su se sprovodile, prema kome i zašto, da li je neko za to odgovarao, kako je to izgledalo iz vizure nekog ko je bio mobilisan a kako nekom ko je to posmatrao sa strane, kako su se ostali članovi porodice ponašali i snalazili u tim situacijama itd. sve iz razloga što je znanje o svemu tome jedan od  preduslova  neponovljivosti ovakog zločina.

 

 

Ako zaboravimo, ponoviće nam se.

Pero ,  istraživač na projektu Ukradena sloboda   Kada sam počeo da u sklopu projekta Ukradena sloboda istražujem  medijske arhive iz 1995.... Detalji »
Medijski presek
January 30, 2014
7
x
Medijski presek

Pero ,  istraživač na projektu Ukradena sloboda

 

Kada sam počeo da u sklopu projekta Ukradena sloboda istražujem  medijske arhive iz 1995. godine, tragajući za informacijama o prislno mobilisanim izbjeglicama tog ljeta, nisam ni slutio na kakve ću sve priče da naiđem.

U junu 2013. godine, punih 18 godina od ovih događaja, sam pročitao prvi članak o prisilnom vraćanju, mahom krajiških, izbjeglica nazad na ratište. Ti ljudi su netom prije pobjegli od akcije Bljesak koju je Hrvatska vojska sprovodila na području zapadnog Srema, a bratska Srbija ih je dočekala širom raširenih ruku sa policijskim lisicama za pojasom, spremnim da budu stavljene na ruke ratom uveliko izmučenih ljudi.  Kako ovaj tekst nije zamišljen kao moj doživljaj istraživanja, već faktografski članak, lične utiske o dešavanjima bih ostavio za drugi tekst.

 

Posmatrajući prisilne mobilizacije izbjeglog stanovništva u toku ljeta 1995.  godine i izvještavanje o njima u režimskim i nerežimskim štampanim medijima, može se uočiti dosta razlika. Od prostora koji je davan ovim temama, preko sagovornika novinara, do tona u kome se o njima izvještava. U ovo istraživanje ušao je kompletan tiraž sljedećih listova u periodu od juna do decembra 1995. godine.

- Politika, Beograd – dnevni list

- Večernje Novosti, Beograd – dnevni list

- Dnevnik, Novi Sad ¬ dnevni list

- Naša borba, Beograd – dnevni list

- Pobjeda, Podgorica – dnevni list

- Vreme, Beograd – nedeljnik

- Duga, Beograd – nedeljnik

- Novi Pančevac – nedeljnik

- NIN, Beograd – nedeljnik

- Odgovor, Beograd – izbegličke novine

- Revija 92, Beograd – nedeljnik

- Srpsko jedinstvo, Beograd – stranački list Stranke srpskog jedinstva

- Velika Srbija, Beograd – stranački list Srpske radikalne stranke

- Nezavisni: vojvođanski građanski list, Novi Sad – nezavisni list Nezavisnog društva novinara Vojvodine

- AIM Press – Alternativna informativna mreža

Tokom istraživanja primjećeno je da se fenomen prisilnih mobilizacija u medijima počinje spominjati nakon akcije Hrvatske vojske na zapadni Srem pod nazivom Bljesak, i to nakon 12. juna 1995. godine, dok intenzivnije izvještavanje traje do druge polovine avgusta 1995. godine, nakon akcije Oluja Hrvatske vojske na Republiku Srpsku Krajinu.

Iako se glavni talas prisilnih mobilizacija javlja upravo nakon akcije Oluja, medijima informisanje o tome postaje manje interesantno, tako da je nemoguće pronaći više informacija nakon početka vojno – policijske akcije Hrvatske vojske, osim u dnevnom listu Naša borba koja sve vrijeme revnosno izvještava o ovim događajima prenoseći i apele predstavnika organizacija civilnog društva međunarodnoj zajednici.

Siptomatično je to što se u režimskim medijima javljaju samo demantiji tadašnje vlasti, dok u opozicionim listovima, izbjegličkim novinama i političkim nedeljnicima sasvim objektivno izvještavaju o nastaloj situaciji. Može se primjetiti i da režimski listovi (Politika, Večernje novosti, Dnevnik, Duga, Revija 92) izbjegavaju šire informisanje javnosti o toku prisilne mobilizacije tako što ili uopšte ne spominju dešavanja ili jako rijetko objavljuju demantije Vlade, policije, vojske, vojske RSK ili političkih predstavnika RS i RSK. Od opozicionih listova prisilnoj mobilizaciji najviše pažnje i prostora daje dnevni list Naša borba. Oni svakodnevno, počevši od 13. juna 1995. godine na dvije strane prenose vijesti sa terena, kritikuju vlast i do detalja izvještavaju o lokacijama na koje su noć ranije policijske snage upadale i odvodile izbjeglice u sabirne centre (najčešće Sremsku Mitrovicu), pa dalje na prostor RS i RSK u rat.

Pronađeno je ukupno 232 novinska članka koja se tiču prinudnog odvođenja izbjeglog stanovništva. Od tog broja samo 34 članka su pronađena u režimskim listovima ( Politika 18, Večernje Novosti 15 i Dnevnik 1), a tiču se demantija vladajućih struktura i njihovih snaga. Takođe, jedan broj članaka poziva izbjeglice iz RSK da se dobrovoljno jave u sabirne centre kako bi se vratili u rat. U demantijima, vladajuće strukture uglavnom tvrde da ne postoje hapšenja ili prisilne mobilizacije, već da se radi o pukom legitimisanju stanovništva ( nekim slučajem, samo izbjeglog stanovništva sa prostora RSK i manjim dijelom RS). Naša Borba je ovoj temi posvetila 95 članaka i najdetaljnije je izvještavala od svih štampanih medija u Srbiji. Nedeljnik Novi Pančevac je ovoj temi posvetio 5 članaka uključujuči i uputstvo za „dezertere“ kako bi izbjegli hapšenje. Novosadski Dnevnik ovoj temi daje samo jedan članak koji je u stvari demantij. Nasuprot Dnevnika, o prisilnim mobilizacijama kritički i objektivno izvještava Nezavisni: vojvođanski građanski list koji u Novom Sadu izlazi od 1992. godine na sedmičnom nivou, a izdaje ga Nezavisno društvo novinara Vojvodine. Ovaj list je prisilnom vraćanju izbjeglica na ratište posvetio osam velikih članaka u periodu dok su se hapšenja događala. Revija 92 se oglasila u 2 navrata o prisilnim mobilizacijama i to samo napisima o slučajno mobilisanom građaninu Srbije koji je nastradao u ratu u Bosni i Hercegovini. Izbjegličke novine Odgovor koje su izdavane u Beogradu su u navedenom periodu u kojem traju prisilne mobilizacije po Srbiji o njima objavile 34 članka i na taj način pokušali da skrenu pažnju javnosti na ovaj problem. U listovima Politika i Večernje novosti je uočljivo ignorisnje pojave prisilnog mobilisanja izbjeglog stanovništva i u ova dva lista se za gorepomenuti period nalazi ukupno tridesetak članaka vezanih za ova dešavanja. Posmatrajući režimske medije i prije ovog perioda, malo je vijesti o organizovanim mobilizacijama i odnosu prema dezerterima u Srbiji uopšte, tako da je ćutanje o ljetu 1995-godine jednostavno logičan slijed ćutanja o ovim događajima. Međutim, kako mobilizacije poprimaju sve veći obim u ova dva lista uočljivo je odstupanje od šablona ignorisanja, u šablon prekrajanja onoga što se na terenu dešavalo, izmjenjujući činjenice ili eventualnim opravdavanjem ovih dešavanja lažnom objektivnošću i slušanjem obje strane.

Ćutanje o fenomenu prisilnih mobilizacija je nastavljeno i nakon vrućeg ljeta 1995. godine. I pored toga što je više od hiljadu prisilno mobilisanih izbjeglica ili članova njihovih porodica tužilo Srbiju i tražilo nadoknadu štete, društvo je nastavilo da ćuti, mediji su nastavili da ćute, doduše sa izuzetkom časopisa Vreme i NIN koji su ovu temu obrađivali po nekoliko puta čak i nakon 2000.

Sada, sa platformom www.neispricaneprice.com priču od zaborava čuva i Vojvođanski građanski centar.