*kod audio zapisa koji se nalazi sa desne strane, neophodno je koristiti slušalice, kako bi se zvuk dobro čuo

To je bilo matursko veče, i zahuktalo se već i ja mislim da je to već bilo posle ponoći. Svi smo bili u jednoj velikoj sali. Tu je bio neki hodnik i ja sam baš sa drugom bila za šankom u hodniku tako da sam imala  pregled situacije, i sećam se da  su došli  ljudi neki. Meni se čini- ovo je sad rekonstrukcija i ja isto nisam sigurna svih detalja, ali čini mi se da  su dve osobe bile uniformisane, sve sa puškom ili mitraljezom. Znam da je prilično to delovalo strašno...

I sad, pošto smo svi mi bili opušteni, zezali se - pitali smo se šta ovi traže ovde?!  Ja sam to sve sa strane posmatrala i odjednom su tu počeli neki pregovori, pa su tu neki  profesori pokušali da smire situaciju, da nešto ispregovaraju. Onda su došli ti momci i puno njihovih drugara i onda sam videla u stvari da se nešto jako strašno… Mislim, meni je strašno kada se sećam toga, zato što mi je traumatično iskustvo.  Mislim, prosto ne mogu da verujem da smo živeli u tako nekom okruženju groznom, mislim strašno… Samo se sećam reakcija drugarica tih momaka, koje su počele da vrište.

Jako nešto… kao da se nešto jako strašno dešava i samo onako, odjednom -a mi nemamo pojma šta je.

Ali ti momci su bili skroz smireni i samo su oni svi odjednom otišli.

Dalje u toku maturske večeri ne znam sta se dešavalo, ali smo dobili informaciju da su oni, ta uniformisana lica, došli, pokupila  ta tri momka, koji su u stvari bili izbeglice iz Krajine.

I znam da pošto smo svi bili potreseni celom situacijom, da smo narednih dana stalno pričali o tome i svi smo jedni druge pitali: “Šta se desilo?”, “ Jeste li čuli nesto?”, “Šta se izdešavalo?”. I sad isto mogu da vam kažem ono što sam čula, od tih drugara iz društvenog smera pošto su oni bili iz društvenog smera.  Znači, varijanta je bila da su oni njih to veče, bukvalno,  pokupili.  Profesori su pokušali da ih odvrate od toga.”Pa pustite ih makar da se završi matursko veče.” govorili su profesori. “Ne!”, ovi su bili izričiti. Onda su ih valjda vodili kući da samo uzmu najosnovnije stvari. Roditelji isto nisu imali pojma. Oni  su se u međuvremenu kad su videli kakva je situacija, samoorganizovali I  bukvalno seli u kola i pratili ih. Znači, ti momci su bili u tim nekim kolima ili nekom vozilu, ne znam, a roditelji su ih pratili, u drugom vozilu ili više vozila i samo su uspeli da ih prate negde do granice i onda su… Prosto nisu imali više prolaz.  Nisu mogli više da ih prate i ništa nisu znali. Niko im nije rekao, ni gde ih vode, niti šta će se desiti s njima. To je ono što sam ja čula.

Sećam da se jedan od tih momaka posle par nedelja  javio roditeljima i rekao: “Dobro sam, ništa ne brinite, ok je sve…” Ali on je, znali smo svi, on je onako zezator bio i nikad nije paničio pa smo pomislili, možda je tako i reagovao da se roditelji ne brinu.  To je ono čega se ja sećam i čini mi se da, ubrzo nakon toga, da su se oni vratili nakon nekog vremena.  Mislim da su roditelji pokrenuli razne veze. Nekako su pokušali da intervenišu, preko moćnika,političara, ovih, onih.

Znam da je sve bilo ok sa njima. Da su oni živi i zdravi i da je to prošlo.

Ostalo je kao jedna ružna uspomena i  dokaz, baš onako groznog kršenja ljudskih prava.