Tomislav Gajger


Kad je za Vas počelo?

Sve dok nism dobio bombu, sve sam znao, čuo, ali nisam se osećao ugroženim. Tek kada je bomba 23.6. u pola 2 noću bila, ondak je bilo riskantno. Posle toga smo probali da tražimo savet, mišljenje. Skupili smo se nas par: Slavica, Andrija, Dragan, išli smo u Beograd. I vratili se, mi smo saslušani od predstavnika vlasti Miloševićevih.

Je l Vam se dešavalo pre nego što su Vam bacili bombu još na nekim mestima?

Bombe su padale ne samo kod mene, padale su i prije isto, danas tu, za dva dana tamo. Uglavnom noću, između jedan i dva sata. Da smo bili aktivniji, da smo bili složni, mogli bi i znati, jer kad treba bomba, ta ulica ostane bez svetla. Ugasi se svetlo , bude mrak, padne bomba, svetlo se pali. Tajac, mrak, nikom nista, čisti računi. Posle smo doznali da se to okupljalo u kafani preko puta, malo dalje od mene. Sad se zove Velika Srbija, a onda se zvala kod Šace.

Da li možete da mi opišete taj dan, kad Vam je bačena bomba?

To je bilo noću, nikakve predznake, ništa nismo imali, noću me probudio prasak, izletio sam u hodnik. Deca su počela da vrište, na spratu troje dece male. Žena i ja izašli smo napolje i tajac, laju kerovi. Gledam nema stakla nigde, ništa nije polupano. Posle sat i nešto sam zvao Miliciju, pa dobro je l hitno, pa nije ništa. Došli su ujutru u 9 sati da vide i onda su pronašli djelove od bombe, kašikare i onda smo ustanovili da mi je kera što je bio dole u metalnom buretu, bomba ga je raznela. Pronašli smo dno od bombe, 30 metara iza zgrada, gde je odletilo od detonacije, eksplozije.

To se relativno smirilo, kod mene smirilo, posle mi dobio stric, pa sestra od strica, to se sve dogodilo u roku par dana i to su bili Radikali.

Jeste se bojali tada?

Ko se ne bi bojao? Ali živilo se, nismo nikakve korake preduzeli od straha, da sam prekidao radni odnos, deca su išla u školu.

Kako su se ostale komšije odnosile prema tome kad su Vam bacili bombu? Je l Vam neko pomagao?

Pa komšije preko puta kažu, to su se deca igrala pa bacila bombu, to je zvanični komentar.Telefonski pozivi su bili posle, 95-e Posle Oluje. Kad je pao Knin, po hrvatskom kad je oslobođen, to je bila subota, a mi smo imali običaj u Matiji Gupcu, da se skupimo, ispečemo pečenicu. U 8 sati zvoni mi telefon zove me domar i kaže : Tomo, šta ćemo raditi? Upali televizor i gledaj. A pečenica gotova, onda smo došli pojeli to, obavili bez pevanja, nismo se veselili. Onda, 10. Avgusta, kolovoza sam bio u polju i video sam te izbeglice koje su dolazile iz Hrvatske, video sam i bilo mi žao, plakao sam. Uveče smo sedeli u društvu, u Matije Gupca smo sedeli, zvoni telefon ćerka me zvala u 10 sati i kaže : Tata, Šešelj je u Rumi i ove izbeglice idu na Breg, oni su bili smešteni u sportskoj hali u Rumi. Mi smo zatvorili taj klub naš i otišli kući. Sutra ujutru sam išao u grad, oko 7, pola 8 na konsultacije u opštinu. Na pijaci me zaustavljaju i kažu : Šta je na Bregu? Nemam pojma, kažem. Kad sam došao onda sam video da je invazija, da su blokirane ulice, počev od Krive ulice, do Jelenačke. Auti su bili ispred svake kuće, ne svake, ali moje, moje mame, tu par Hrvata. U autima ljudi naoružani i žene, uglavnom su bili iz Petrinje i Gline. Kažu oni, za dve ure van iz kuće. Reko : Molim? Za dve ure van iz kuće. Ja reko, što niste vi vaše branili, šta sad vi terate mene iz moje kuće? To je bio napad od njih. Između ostalog, moj stric je dobio batina, moja mama je dobila batina. Jedna grupa je išla i provocirala i izazivala, kad mi je stric dobio batina, zvali smo miliciju, oni došli odveli ga, on za pola sata nazad. Taj isti mi je istuko mamu, policija nije reagirala. Mi smo se međusobno čuli telefonom, ovaj kaže, ja palim traktor. Di ćeš, ne idemo nigde. Kuda? Ja sam seo na motorić i išao iz jedne ulice u drugu, susreto te moje kolege, sa Željkom Štimcem razgovarao. Kažemo, ne idemo nikud. Oko 4-5 sati uveče se proneo glas ko će da primi da staniju, mislim na skrb, da će prekinuti da ga napadaju. Onda smo primili, i komšije do nas su, uzeli smo šestoro odraslih i troje dece će biti kod nas. Oni su nalepili cedulju, plakat, na ulazna vrata da je zauzeto od tog i tog.

Kako su se prema Vama odnosili?

Normalno, oni su ušli unutra, Svetlana, žena, skuvala kavu. Ja seo u auto, otišao u Hrtkovce da dovezem decu od ove jedne. Uveče, aj tu ćete spavati, oni su ušli u sobe. Oko 11-pola 12 dolazi Milicija, specijalci i pitaju nas imamo li koga i je li nasilno, da oni isteraju. Reko imamo, ja sam pristao da oni ostanu. Da sam rekao da neću, oni bi isterali, ali šta znam, ceo dan nisu reagovali. Sutra sam otišao u Crveni križ, u opštinu i potpisao dao izjavu da ih primamo na stanovanje. Bili su tu mesec i po dana kako je zadnji otišao. Posle kad sam ja njih izbacio, kako se ono kaže iselio, onda je bila tortura, onda su telefoni zvonili, danju, noću.

Jeste mogli da prepoznate nekog ko Vas je zvao?

Pa ne možeš prepoznati

Šta su Vam govorili?

Kaže : jesi otiša? Ja sam bio ovde u Hrvatskoj i vratio se i zvoni telefon. Dignem slušalicu, kaže : Jesi otiša? Reko : upravo sam stiga. Ja sam 7-8 puta bio tada u Hrvatskoj tražeći nešto adekvatno. U školi su sinovi dobijali batina, pretili im. Stariji sin je sedmi razred bio i srušili ga na popravni iz srpskog, srpskohrvatskog jezika. Išao sam u školu da pitam šta je to, nastavnicu Mastilovićku, koja je došlaa iz Hrvatske u Rumu i ona kaže da je zbog lošeg rukopisa dobio slabu ocenu. Direktor kaže to će se rešiti, i završio je nije dobio slabu ocenu. Da bi na Svisvete, na groblju nas srela, žena i ja smo bili i rekla nam da je sad prošao, ali dogodine neće, da će ga srušiti. To je bila kap koja je prepunila čašu, onda sam došao ovde i potpisao prvi ugovor koji mi je dopao ruke. Ja sam poslednji došao, išao u izvidnicu, jer ima koji su posle par dana isli. Moj stric i svi su išli, ja nisam, ja sam kazao neću ići i ne idem. Moja mati je urgirala što ne ideš, tek sam posle došao ja. Imao sam brata od ujaka, Zvonka u Slatini, kod njega smo došli, on nam je poslao advokata, u Beogradu su imali agenciju i u Slatini. Došli su, pogledali, snimili imanje i po njihovom mišljenju sam dobio kakve imam tu kuće približno. Međutim, nije došlo do te realizacije, tek sam naakon 7-8 puta našao ovde u Daruvaru. Kad smo pravili te ugovore i sa ovim ljudima, kazali smo sutra ćemo se vratiti čim se to reši, i ja i ona, ali znao sam čim sam došao vamo da je to neizvodljivo. Pre svega kapital, to se raspalo, što sam imao da strpam u šleper to je ostalo, ono drugo sam il poklonio ili je otišlo k vragu. Povratka nije bilo, nemoguće.

Da li Vam danas nedostaje?

Pa stari panj ne može nikad da se primi. Kako da mi ne nedostaje.

Ruma